C-reaktivni protein ili skraćeno CRP, kako se često označava, predstavlja protein krvi koji se proizvodi u jetri. Njegova funkcija ogleda se u nespecifičnoj odbrani organizma od infektivnih agenasa i razgradnih produkata ćelije.
Jedan je od najosetljivijih inflamatornih markera i pozitivan reaktant akutne faze. To znači da se koncentracija CRP-a u krvi menja, odnosno povećava, nakon vrlo kratkog vremenskog perioda od nastanka infekcije, zapaljenja, traume, stresa, infarkta miokarda i drugih akutnih stanja.
Određivanje koncentracije C-reaktivnog proteina može se vršiti iz uzorka venske krvi, uobičajeno, ili kapilarne krvi, ukoliko su u pitanju mala deca ili pacijenti sa slabo dostupnim venama. Za analizu krvi je potrebna mala količina uzorka krvi. Nije potrebna neka posebna priprema pre odlaska u laboratoriju.
Pored standardnog procesa određivanja CRP-a iz uzorka seruma, koji zahteva određeni vremenski period do dobijanja rezultata, sve je češći i noviji proces određivanja iz pune krvi, gde se rezultati mogu očekivati već posle par minuta od samog uzorkovanja.
Koncentracije CRP-a u krvi zdravih odraslih osoba ne prelaze vrednost od 10mg/L. Idealnom vrednošću, po mišljenju mnogih medicinskih stručnjaka, smatra se opseg od 0.08-6.1mg/L.
Povišene koncentracije iznad 10 mg/L ukazuju na prisustvo procesa zapaljenja u organizmu, nastalog pod uticajem različitih faktora:
Prisutne su kod blagih zapaljenja ili kod virusnih infekcija najčešće, dok se ređe mogu sretati i kod starih osoba, trudnica u trećem trimestru trudnoće (kao lažno visoke vrednosti), zatim kod pušača ili gojaznih osoba.
Kao izuzetak, u nekim slučajevima može se javiti visoka vrednost koncentracije CRP-a kod gripa ili infektivne mononukleoze, koje takođe spadaju u virusne infekcije. Tu se nekada mogu javiti koncentracije i veće od 100 mg/L.
Ukazuju na prisustvo aktivnog zapaljenja koje je najčešće prouzrokovano bakterijskom infekcijom. Ovo važi za većinu bakterijskih infekcija, međutim, postoje neki izuzeci koji mogu dovesti i do većeg porasta koncentracije CRP-a, preko 200 mg/L.
Koncentracije CRP-a iznad 200 mg/l ukazuju na raširen proces inflamacije u organizmu. To se obično dešava kod teških bakterijskih infekcija, ali i kod trauma.
Osim u proceni razlike zapaljenja izazvanog bakterijskim ili virusnim agensima , određivanje koncentracije CRP je korisno za proveru postojanja organskih oboljenja, da bi se procenila aktivnost inflamatorne bolesti , kao što je reumatoidni artritis, zatim u cilju otkrivanja infekcija u sistemskom lupusu eritematosusu, leukemiji ili nakon operacije . Takođe njegov značaj ogleda se i u otkrivanju odbacivanja transplantiranog organa ili tkiva nakon procesa transplantacije i u otkrivanju neonatalne septikemije i meningitisa.
Snižene koncentracije CRP-a, odnosno vrednosti ispod 10 mg/L nisu klinički značajne.
Što se tiče koncentracija C-reaktivnog proteina očekivanih kod zdrave dece i beba, one se ne razlikuju značajno u odnosu na koncentracije zabeležene kod zdrave odrasle populacije. Jedina razlika ogleda se u vrednostima tek rodjene dece, gde se očekuje variranje vrednosti CRP-a od 2-5 mg/L u toku nekoliko prvih dana života novorođenčeta. Kasnije se ta vrednost ustali i dostiže slične ili iste vrednosti kao i kod odrasle populacije.
Povišena koncentracija CRP-a kod novorođenčadi i beba, ako se samostalno posmatra može davati jasnu informaciju da u organizmu postoji neki upalni proces, međutim o čemu se tačno radi, da li je u pitanju sepsa ili neka druga infekcija, svakako ne možemo znati. Za postavljanje tačne dijagnoze uz analizu CRP-a moraju se raditi dodatni testovi i praćenje stanja organizma .
Takođe, povišena vrednost CRP kod dece sama po sebi ne može se koristiti za postavljanje dijagnoze.
Zbog pomenute varijacije u koncentraciji CRP-a kod novorođenčadi, snižene vrednosti ovog parametra mogu se smatrati potpuno normalnim i očekivanim, ali u nekim situacijama dešava se i da tek rođena beba ima niske vrednosti CRP-a, a da ima ustanovljeno prisustvo neke infekcije. To se upravo dešava jer imunski sistem tek rođenih beba nije potpuno aktiviran , on se aktivira postepeno i zato vrednosti ovog parametra kod novorđenčadi ne treba uzimati zdravo za gotovo.
Kod beba i dece je to malo drugačije, njihovi organizmi imaju potpuno formiran imunski sistem i ne može doći do onakvih propusta kao kod novorođenčadi. Snižene vrednosti CRP-a koje se kod dece javljaju uglavnom su kratkotrajnog karaktera, npr mogu se javiti kod hiperaktivne dece, dece koja su naglo izgubila na kilaži ili dece sa nekom hroničnom bolesti, ali najčešće nisu posebno klinički značajna.
Koncentracija CRP-a u krvi trudnice u nekim normalnim stanjima trudnoće, ne bi trebalo znatno da se razlikuju u odnosu na koncentracije prisutne kod zdravog čoveka, uglavnom su to vrednosti do 10 mg/L. Međutim u stanjima određene perinatalne infekcije u krvi trudnice dolazi do porasta vrednosti ovog parametra.
Zato određivanje njegove koncentracije može biti od velikog značaja kod ranog otkrivanja infekcija, koje su najčešći uzročnici prevremenog porođaja, što za posledicu može imati gubitak ploda.
CRP je protein koji ne prolazi placentarnu barijeru i zato može biti koristan u dijagnostifikovanju infekcija kod novorođenčadi.
Upala slepog creva nastaje kada dođe do neravnoteže bakterijske flore, povećane pojave sluzi i začepljenja otvora na debelom crevu , do kog takođe može da dođe i zbog uvećanog limfnog tkiva, kao i stolicom. Tada bakterije prisutne u slepom crevu počinju da se razmnožavaju i napadaju zid slepog creva što dovodi do upale.
Simptomi po kojima možemo posumnjati na razvoj upale slepog creva su:
Razvoj upale slepog creva predstavlja akutnu upalu u organizmu i može dovesti do porasta koncentracije CRP-a i do 100 puta u odnosu na referentne vrednosti. Koncentracije C-reaktivnog proteina u procesu upale slepog creva dostižu vrednosti od oko 200 mg/L.
Međutim, tumačenjem samostalnog rezultata CRP-a ne može se jasno postaviti dijagnoza upale slepog creva i odmah eventualno pristupiti hirurškim zahvatima, već se moraju odraditi i ostale metode za postavljanje ove dijagnoze.
Drugi markeri inflamacije pored CRP-a koji potvrđuju prisustvo zapaljenja su broj leukocita, sedimentacija, a kao ostale metode potvrđivanja ove dijagnoze rade se ultrazvuk, skener ili rendgen abomena i pregled mokraće.
Reumatoidni artritis predstavlja hronično reumatsko oboljenje koje najčešće karakteriše hronična upala zglobova , ali se ređe može javiti i oštećenje nervnog sistema , kože i unutrašnjih organa. Nepoznatog je uzroka.
Prvi jasan simptom koji ukazuje na početak razvoja ove bolesti jeste karakteristična jutarnja ukočenost koja najčešće traje duže od 1h.
Kasnije, u daljem napredovanju bolesti, javljaju se i ostali simptomi, koji katakrterišu ovo oboljenje, a to su bol različitog intenziteta, otok i ukočenost sa postepenim oštećenjem funkcije zglobova. Kao stalni pratilac javljaju se i ostali opšti simptomi razvoja zapaljenja kao što su povišena telesna temperatura, gubitak apetita, ...
Što se tiče određivanja koncentracije CRP u reumatoidnom artritisu nijedan pojedinačni CRP test ne može potvrditi da kod pacijenta postoji reumatoidni artritis . Međutim, merenje nivoa ovog parametra u krvi može biti deo sveobuhvatne dijagnoze, gde se pored njegovog određivanja vrši merenje koncentracija anti-CCP antitela i reumatskog faktora u krvi i vrši se procena prisutnosti otoka i bolova u zglobovima, kao i prisutnosti jutarnje ukočensti. Ono što je još jedna od bitnijih metoda za postavljanje same dijagnoze jeste rendgensko snimanje sumnjivih ekstremiteta.
Ukoliko se posle postavljene dijagnoze pristupi lečenju na pravi način, doći će do normalizacije u koncentracji CRP-a, što se često kao analiza dalje povremeno sprovodi, da bi se na taj način kontrolisala efikasnost same terapije ovog oboljenja. Smanjenje koncentracije CRP-a kod pacijenata sa aktivnim reumatoidnim artritisom povezano je sa poboljšanjem funkcionalnog rezultata, dok je uporan porast CRP-a povezan sa funkcionalnim pogoršanjem. Jednom kada se smanji prvobitno povišena koncentracija CRP-a, verovatno se neće dogoditi funkcionalno pogoršanje bez ponovnog porasta CRP-a. Zato je bitno konstantno proveravanje koncentracije ovog parametra u krvi pacijenata sa reumatoidnim artritisom.
Sedimentacija eritrocita predstavlja jednostavan laboratorijski test koji pokazuje brzinu taloženja ćeija crvene krvne loze, odnosno eritrocita. Test se izvodi tako što se nakon vađenja krvi u epruvetu sa određenim antikoagulanskom, epruveta ostavi sat vremena da odstoji. Eritrociti se talože na dnu epruvete, a plazma se izdvaja iznad. Posle 1h očitava se vrednost sedimentacije.
Referentne vrednosti brzine sedimentacije eritocita kod zdravih osoba kreću se do 10 mm/h kod muškaraca, a do 20 mm/h kod žena. Normalne vrednosti sedimentacija kod dece kreću se do 10 mm/h, a kod novorođenčadi ne prelaze vrednosti od 2 mm/h.
Povišene vrednosti sedimentacije eritrocita javljaju se u procesu zapaljenja u organizmu i to je ono što je zajedničko za C -reaktivni protein i brzinu sedimentacije. Sa pojavom procesa upale u organizmu dolazi do porasta koncentracije plazmatskih proteina, fibrinogena, imunoproteina i drugih proteina, u akutnoj fazi, smanjuje se elektronegativni naboj na membrani eritrocita i kao posledica toga nastaje njihovo ubrzano taloženje. Ono što se razlikuje u odnosu na CRP je upravo to da se vrednost brzine sedimentacije ne povećava tako brzo kao vrednost CRP-a , povećanje je primetno tek posle 24h od nastanka zapaljenja. Nakon prestanka procesa zapaljenja vrednost sedimentacije se postepeno vraća u normalu, u periodu i do nedelju dana.
Snižene vrednosti, kao i kod sniženih vrednosti C -reaktivnog proteina nisu klinički značajne.
Kao treći parametar koji uz sedimentaciju i CRP znatno raste u zapaljenskim procesima je fibrinogen. Fibrinogen je protein čija je glavna uloga u organizmu u procesu koagulacije. Očekivane vrednosti fibrinogena u krvi zdrave odrasle osobe su u opsegu od 2-4 g/L.
Snižene vrednosti fibrinogena su značajne jer tada postoji povećan rizik od krvarenja. To su vrednosti manje od 0.8 g/L.
Povišene vrednosti ovog parametra javljaju se u infekcijama, tumorima, infarktu miokarda, reumatoidnom artritisu i brojnim drugim bolestima i stanjima. Takođe mogu se javiti i u trudnoći, zatim kod primene terapije estrogenima, oralnim kontraceptivima i kod pušača.
Povećane koncentracije svih gore navedenih parametara kada se tumače samostalno, mogu, a ne moraju ukazivati na prisustvo procesa zapaljenja u jednom organizmu. Međutim kada se njihove snage udruže, odnosno kada se analize ovih parametara odrade u kombinaciji, njihovo povećanje jasno ukazuje da u organizmu postoji neko žarište. Kada se oni dalje udruže sa ostalim metodama postavljanja dijagnoze, vrlo brzo se dolazi do ostvarivanja cilja, postavljanja dijagnoze, odnosno otkrivanja uzročnika i na vreme se pristupa lečenju.
Više puta je naglašeno da analiziranje CRP-a najčešće ne ide samostalno. Uglavnom se radi u kombinaciji sa analizom kompletne krvne slike sa leukocitarnom formulom i malopre pomenutim fibrinogenom i sedimentacijom. Kompletna krvna slika predstavlja prikaz broja ćelija krvi, dok leukocitarna formula pokazuje udeo svake vrste leukocita ponaosob. Rezultati kombinacije ovih analiza ubrzaće postavljanje dijagnoze, što za sobom povlači propsivanje precizne i efikasne terapije i normalizaciju stanja pacijenata.
Zbog slabije odbrane imunskog sistema kod male dece često se dešava da dođe do razvoja infekcija. Da bi se otkrilo da li su uzrok infekcije bakterije ili virusi i da li pristupiti terapiji antibioticima ili ne, često se radi kombinacija analiza CRP-a i kompletne krvne slike sa leukocitarnom formulom . Obe ove analize mogu se raditi iz uzorka pune krvi, vađenog iz prsta, što je prilično jednostavniji metod u odnosu na vađenje iz vene, kada su u pitanju mala deca.