Urea ili karbamid je krajnji proizvod metabolizma aminokiselina i proteina kod sisara. Proteini se razgrađuju do aminokiselina, a razgradnjom aminokiselina nastaje amonijak koji je otrovan za ćelije sisara. Najbezbedniji način eliminacije amonijaka je njegovo prevođenje u ureu.
Urea se stvara u jetri (u ciklusu uree), iz jetre prelazi u krv, a iz nje u sve ekstra i intracelularne tečnosti. Po molekulskoj strukturi je slična strukturi vode i zato je distribucija uree identična distribuciji vode, veoma lako prolazi kroz sve ćelijske membrane koje su propustljive za vodu.
Kod zdravih osoba se dnevno sintetiše oko 0,5 - 0,7 mol uree (30 - 40 grama), a sinteza najviše zavisi od količine proteina koji se unose hranom. Kod unošenja većih količina proteina nivo uree u krvi može da se poveća tri puta, jer se enzimi koji učestvuju u sintezi nalaze u višku i njihova aktivnost može da se adaptira na vrlo veliku količinu proteina u hrani.
Sintezu uree stimuliše i opterećenje svake vrste (težak mišićni rad, stresne situacije…), kao i hormoni koji povećavaju razlaganje proteina (glukokortikoidi i tiroksin).
Biosinteza uree po svom kvantitetu premašuje biosintezu svih ostalih supstanci u organizmu.
Postoje tri načina eliminacije uree:
Preko bubrega - ovo je glavni put eliminacije. Količina uree u urinu je direktno proporcionalna diurezi (količini urina u toku 24h) i jedan je od indikatora zdravlja bubrega.
Preko creva - oko 40% ukupne uree u organizmu dospeva u creva, ali se u fecesu nalazi u malim tragovima. Razlog tome su crevne bakterije koje razgrađuju ureu na amonijak i ugljen-dioksid (CO2).
Preko kože (znojenjem) - manja količina nastale uree se eliminiše na ovaj način, ali pojačanim znojenjem eliminacija uree može da se poveća 10-20%
Uzorak krvi se uzima iz vene ujutru nakon noćnog gladovanja, 12 sati posle poslednjeg obroka. Posle venepunkcije potrebno je držati ispruženu ruku i čvrsto pritisnuti mesto uboda u trajanju od minimum 5 minuta. Izbegavati veći fizički napor, posebno sa tom rukom, u toku celog dana posle uzorkovanja, da bi se sprečila pojava hematoma.
Bubrezi su parni organi veličine pesnice, izgrađeni od nefrona. Svaki nefron se sastoji od tubula i guste mreže kapilara (glomerula) kroz koje protiče krv.
Ekskretorna funkcija bubrega omogućava eliminaciju neželjenih krajnjih proizvoda metabolizma, kao i viška neorganskih supstanci koje se unose hranom. U krajnje proizvode metabolizma koji se izlučuju preko bubrega spadaju neproteinska azotna jedinjenja (urea, kreatinin i mokraćna kiselina) i brojne organske kiseline, uključujući i aminokiseline.
Brzina ekskrecije zavisi od koncentracije metabolita u plazmi i brzine filtracije kroz glomerule.
Količina ovih supstanci koje se izluče kroz urin zavisi od kapaciteta tubula za reapsorpciju.
Kroz membranu u glomerulima vrlo lako prolaze supstance čiji je prečnik manji od 1,8 nm (voda, joni, glukoza…), a nešto teže supstance sa prečnikom od 1,8 do 4,2 nm. Supstance sa prečnikom većim od 4,2 nm ne mogu da prođu glomerularnu membranu. Kanali u glomerulima su negativno naelektrisani što omogućava da lako prolaze pozitivno naelektrisani molekuli. Imunološke i inflamatorne bolesti koje oštećuju glomerularnu membranu smanjuju negativno naelektrisanje, pa negativno naelektrisani molekuli lakše prolaze. Zato se kod mnogih glomerularnih oštećenja u urinu mogu naći proteini.
Brzina glomerularne filtracije predstavlja zapreminu glomerularnog filtrata koja se stvori u jednom minutu. Kod zdravih osoba brzina glomerularne filtracije je konstantna i iznosi oko 180 l dnevno (125 ml/min), a u mnogim bolestima se smanjuje čime se smanjuje sposobnost bubrega da regulišu zapreminu i sastav telesnih tečnosti.
Iako se urea u krvi najčešće određuje zbog procene funkcije bubrega, ovaj parametar nije dovoljno pouzdan. Na koncentraciju, pored bubrežne funkcije, utiču i drugi činioci, pa se zato urea određuje zajedno sa kreatininom.
Kreatinin nastaje od kreatina koji je od velikog značaja za produkciju energije u mišićima. Kreatinin je metabolički proizvod koji mora da se izluči, a njegova količina zavisi od mišićne mase, ali ne i od ishrane. Formiranje kreatinina je spontano i dnevno se oko 2% kreatina pretvori u kreatinin.
S obzirom da nivo kreatinina dikrento zavisi od mišićne mase, muskularne osobe mogu imati više vrednosti kreatinina od referentnih vrednosti koje su određene na osnovu opšte populacije. Koncentracija kreatinina u plazmi se povećava zbog smanjene filtracije u glomerulima i zbog povećanog oslobađanja iz mišića.
Lekovi, kao što su soli litijuma, žive i talijuma, mnogi analgetici,antibiotici i neki citostatici takođe povećavaju nivo kreatinina.
S druge strane, snižen nivo kreatinina može biti karakterističan za stariju populaciju.
Kod beba nivo kreatinina zavisi od njihovog mišićnog razvoja. Kod pacijenata koji boluju od hroničnih bolesti i neuhranjenosti se obično mišićna masa smanjuje i samim tim njihov nivo kreatinina može biti niži od očekivanog za njihov uzrast.
Kreatinin je jedinjenje čija je sinteza, kao i difuzija u telesne tečnosti konstantna, a konstantna je i koncentracija u plazmi. Izlučuje se tako što se u glomerulima potpuno filtrira. Zbog tih osobina predstavlja dobar parametar za procenu glomerularne filtracije.
U praksi se brzina glomerularne filtracije meri određivanjem klirensa kreatinina. Pojam klirensa je uveden još 1921.godine, a označava zapreminu plazme koja se u jedinici vremena potpuno “očisti” (od engleske reči “clear”) od neke supstance i obično se izražava u ml/s.
Klirens kreatinina se određuje sakupljanjem urina u toku 24 sata. Za vreme sakupljanja pacijent treba da uzima dovoljnu količinu vode, ali ne čaj, kafu ili lekove. Pošto je koncentracija kreatinina u plazmi konstantna, nema značaja vreme kada se uzima krv, ali se preporučuje da tu bude u sredini vremenskog perioda u kome se sakuplja urin.
Bocu koju ste pripremili za sakupljanje 24h urina u toku sakupljanja potrebno je držati zatvorenu i na hladnom mestu.
Sve sledeće porcije u toku dana i noći sakupljajte u bocu.
Bocu sa celokupnom količinom urina donesite u laboratoriju sa uputom vašeg lekara.
Kreatinin se odredi u serumu i u urinu, a zatim se preračunava prema formuli.
Koncentracija uree u krvi zavisi od količine proteina koja se unese putem hrane, od razgradnje proteina koji se već nalaze u telu i izlučivanja putem urina.
Sintezu uree stimulišu svi činioci koji stimulišu razgradnju proteina koji se već nalaze u organizmu.
Urea u trudnoći je smanjena zbog povećane sinteze proteina i povećanog zadržavanja vode, pa se krv “razređuje” i samim tim smanjuje koncentracija većine biohemijskih parametara.
Povećana urea u krvi se označava kao azotemija. Azotemija se prema poreklu deli na prerenalnu, renalnu i postrenalnu.
Prerenalna azotemija može da se podeli u dve glavne kategorije.
Prva je posledica smanjene glomerularne filtracije uz istovremenu normalnu bubrežnu funkciju.
Sreće se kod:
Druga kategorija prerenalnih azotemija je vezana za pojačanu razgradnju proteina i javlja se kod:
U ovu grupu spada i egzogena azotemija, kada se zbog pojačanog unošenja proteina (putem infuzija i transfuzija) stvaraju velike količine uree.
Renalna azotemija nastaje zbog smanjene glomerularne filtracije, kada dolazi do zadržavanja uree u krvi kod većih akutnih i hroničnih bolesti bubrega. Koncentracija uree u krvi se povećava kada se glomerularna filtracija smanji na polovinu.
Postrenalna azotemija je posledica opstrukcije urinarnog trakta, zbog čega dolazi do reapsorpcije uree nazad u cirkulaciju. Uzroci mogu biti:
Snižena urea se sreće u malom broju slučajeva, uglavnom zbog:
U svakom slučaju snižene koncentracije uree u krvi nemaju veliki dijagnostički značaj, jer za prepoznavanje tih stanja stoje na raspolaganju mnogo bolji parametri.