Štitasta, štitna žlezda (tireoidna, latinski naziv je Glandula thyreoidea) je endrokrina žlezda koja stvara hormone čija je glavna uloga regulacija metabolizma. Naziv štitaste žlezde potiče od starogrčke reči tyreos što znači štit.
Žlezda ima oblik leptira, nalazi na prednjoj strani vrata, ispod kože i mišića, a ispred grkljana i dušnika. Osnovna funkcija tiroidne žlezde je sinteza i sekrecija tiroidnih hormona. Prisutne su dve vrste ćelija: folikularne i parafolikularne ćelije.
Folikularne ćelije su dominantne i one sekretuju hormone koji sardže jod: trijodtironin – T3 i tiroksin – T4. Shodno tome, ćelije ove žlezde imaju sposobnost da iz krvi preuzmu velike količine joda. Parafolikulatne ćelije proizvode hormon kalcitonin, koji učestvuje u regulaciji koncentracije kalcijuma u organizmu i zajedno sa parathormonom i vitaminom D reguliše okoštavanje kosti.
Hormoni štitaste žlezde učestvuju u regulaciji osnovnih metaboličkih procesa delujući na skeletne mišiće, srce, jetru i bubrege. Žlezda reguliše metabolizam organizma tako što ga ubrzava ili usporava pa se zato kaže da neki ljudi imaju „brz“ odnosno „spor“ metabolizam.
Za organizam nije dobar ni uvećan ni smanjen rad štitaste žlezde.
Sinteza hormona štitaste žlezde je pod kontrolom hipotalamusa i hipofize.
Iz hipotalamusa se luči hormon tireotropin oslobađajući hormon (TRH). TRH deluje na hipofizu i oslobađa TSH. Dalje, TSH deluje na štitnu žlezdu i kontorliše sve aspekte sinteze i sekrecije T3 i T4 hormona. (Slika 1.)
U tiroidnoj žlezdi jodidi aktivnim transportom, nazvanim jodna pumpa, dospevaju u tireocite gde se odvijaju ciklični procesi:
Hormoni T3 i T4 se oslobađaju od TG dejstvom enzima proteaze, a sam proces je proteoliza. Proteoliza se odvija u lizozomima ćelija štitne žlezde (tireocite) koje hormoni napuštaju i iz njih prelaze u krv. Na aktivnost preoteaze utiče TSH adenohipofize. (Slika 2.)
TSH na lučenje hormona štitne žlezde deluje po principu negativne povratne sprege, kada se količina tiroidnih hormona u krvi poveća to deluje na štitnu žlezdu koja prestaje sa lučenjem TSH.
Nakon sekrecije T3 i T4 u cirkulaciju, najveća frakcija ovih hormona se vezuje za transportni protein (globulin koji vezuje tiroksin) TBG. T4 čini oko 93%, a T3 oko 7% od ukupne količine tireoidnih hormona stvorenih u štitastoj žlezdi. Najveći deo T4 se u perifernim tkivima pretvara u T3, tako da su oba hormona podjednako važna. T3 je oko četiri puta jači od T4. Ova konverzacija se odvija uglavnom u jetri i u određenim tkivima kao što je mozak. T3 stupa u interakciju sa receptorom i utiče na transkipciju gena.
Tireoidni hormoni se na kraju razgrađuju uglavnom u jetri. Produkti razgradnje se izlučuju delimično preko žuči, a delimično preko urina.
Čovek treba dnevno da unese 150-300 (µg) mikrograma joda preko hrane da bi se hormoni normalno sintetisali. U tankom crevu se jod iz hrane prvo redukuje u jodide, a zatim resorbuje u krv. U krvnoj plazmi se nalazi u dva oblika:
Između vezane i slobodne frakcije postoji ravnoteža, pri čemu hormoni vezani za proteine služe kao rezervoar. Samo slobodna forma biološki aktivna.
Tiroidni hormoni učestvuju u:
Tiroidni poremećaji rezultiraju promenom nivoa hormona u cirkulaciji.
Sniženi nivoi tiroidnih hormona izazivaju hipotiroidizam, dok povišeni nivoi T3 i T4 izazivaju hipertiroidizam. Oba ova poremećaja mogu izazvati pojavu gušavosti (strume) –uvećanja štitne žlezde.
Najčešći uzrok hipertiroidizma je autoimuno oboljenje pod nazivom Grejvs-Bazedovljeva bolest, gde se stvaraju TSH receptorska antitela. Dugotrajnom stimulacijom TSH receptora, tirociti proliferišu i štitna žlezda se uvećava. Nivoi tiroidnih hormona u krvotoku rastu i povratnom spregom utiču na smanjenje TSH u cirkulaciji.
Hipertiroidizam može biti i posledica adenoma koji sekretuje povećane količine tiroidnih hormona. Ovaj poremećaj se obično leči hirurškim uklanjanjem dela štitne žlezde ili tumora koji je uzročnik bolesti.
Hipotiroidizam je u većini slučajeva posledica autoimunog inflamatornog procesa u organizmu - Hašimotovog tiroiditisa. Tokom upalnog procesa koji se odigrava u tkivu štitne žlezde, stvaraju se antitela prema tireoglobulinu (A-TG) i/ili tiroidnoj-peroksidazi (A-TPO). Inflamatorni proces usmeren ka štitnoj žlezdi rezultira u progresivnom uništavanju ćelija i pojavom fibroze, čime se u velikoj meri gubi funkcija štitne žlezde i smanjuje lučenje hormona.
Oboljenja štitne žlezde se mogu javiti i u obliku nodularnih uvećanja odnosno čvorova na štitnoj žlezdi koji su radiološki različiti od okolnog parenhima. Nodusi štitne žlezde su uobičajeni i za oko 60% odrasle populacije se pretpostavlja da ima tiroidni nodus. Većina tiroidnih nodusa je benigna, međutim, kod oko 7-15% slučajeva tiroidnih nodusa razviju se maligne lezije.
Hipotireoidizam znači smanjenu funkciju štitne žlezde i slabije lučenje tireoidnih hormona. Simptomi su:
Hipertireoidizam znači povećanu funkciju štitne žlezde i intenzivnije lučenje tireoidnih hormona. Simptomi su:
Ako dođe do dijagnoze hipotireoidizam, lečenje se sastoji u vidu tablete. To obično dovodi do primetnog poboljšanja u roku od par nedelja.
Dugoročan tretman može povećati nivo energije, sniziti nivo holesterola, i dovesti do postepenog gubitka težine. Većina ljudi sa hipotiroidizmom će morati da uzima hormone štitne žlezde do kraja života.
Najčešći tretman hipertireoze uključuje antitiroidni lek, koji ima za cilj da smanji količinu hormona koje proizvodi tiroidna žlezda. Lekovi se često moraju piti i nakon što problem nestane. Drugi lekovi mogu smanjiti simptome kao što su ubrzan puls i drhtanje.
Druga opcija je radioaktivni jod, koji uništava štitnu žlezdu u roku od 6 do 18 nedelja. Kada se štitna žlezda uništi ili ukloni operacijom, većina pacijenata mora da počne uzimanje hormona štitne žlezde u obliku tableta.
Uklanjanje štitaste žlezde može da izleči hipertireozu, ali je ova procedura preporučljiva samo ako antitiroidni lekovi ne deluju.
Parametri se određuje analizom krvi.
Nije potrebna predhodna priprema pre dolaska u laboratoriju, ali ipak neki lekovi utiču na rezultat i zbog toga je potrebno da se obustavi primena leka pre venepunkcije.
Referentne vrednosti za TSH iznose: 0.27-4.2 μIU/ml
Referentne vrednosti za fT4 iznose: 12.00-22.00 pmol/L
Referentne vrednosti za fT3 iznose: 3.1-6.8 pmol/L
Referentne vrednosti za T3 1.3-3.1 nmol/L
Referentne vrednosti za T4 66.0-181.0 nmol/L
Specifična antitela koja karakterišu autoimuno oboljenje štitaste žlezde:
Referentne vrednosti za antiTPO iznose: < 35.00 IU/ml
AntiTPO se koristi kao pomoć pri postavljanju dijagnoze autoimunih oboljenja štitaste žlezde (Hašimotov tireoiditis, Gravesova bolest), kao i pri praćenju efekta terapije.
Tiroid peroksidaza (TPO) je enzim koji se normalno nalazi u tireoidnoj žlezdi i ima važnu ulogu u produkciji tireoidnih hormona. Anti-TPO su antitela usmerena protiv ovog enzima.
Referentne vrednosti za antiTG < 115 IU/ml
AntiTG antitela su usmerena protiv proteina tireoglobulina koji ima ulogu u sintezi, skladištenju i oslobađanju tireoidnih hormona. Zajedno sa AntiTPO je nalaze povišena kod pacijenata sa Hašimoto tireoiditisom. Međutim, antiTPO At su visoko specifična za autoimune bolesti tireoideje, dok antiTG At nisu.
Koristi se zajedno sa ostalim analizama, kao promoć pri dijagnozi autoimunih tireoidnih bolesti , kao i za praćenje aktivnosti bolesti nakon tretmana karcinoma štitaste žlezde.
Referentne vrednosti za anti TSH R antitela < 1.75 IU/L
Prisustvo ovih antitela služi kao pomoć pri postavljanju dijagnoze Gravesove bolesti, kao i pri proceni efikasnosti terapije.
Dijagnoza se ne postavlja na osnovu jedne analize. Potrebni su dodatni testovi kako bi se utvrdio uzrok abnormalnih rezultata.
Klinički pregled podrazumeva pipanje štitne žlezde, čime se može steći uvid u to da li je žlezda uvećana, kao i slušanje stetoskopom kod izraženih uvećanja.
Drugi i vrlo čest način dijagnoze poremećaja je metoda snimanja štitne žlezde:
Još jedan metod dijagnoze koji se primenjuje u slučaju da se sumnja na pojavu malignih čvorića je biopsija štitne žlezde. Biopsija se obavlja se uz pomoć tanke igle koja se koristi za ispitivanje čvorića.
Ova metoda se sprovodi uz kontrolu ultrazvukom kada se tanka igla plasira direktno u čvorić nakon čega se jedan njegov deo izvlači i šalje na patohistološki pregled. Ova metoda je, ukoliko je stručno izvedena, generalno bezopasna i osim manjeg hematoma (koji se ponekad javlja) ne dovodi do većih komplikacija. Osim toga, metoda se smatra bolnom koliko i vađenje krvi iz vene.
Svaka ćelija i tkivo u našem organizmu zavise od hormona koje proizvodi štitasta žlezda.
Ovi hormoni utiču na rast i sazrevanje, povećavaju bazalnu potrošnju kiseonika i stvaranje toplote, povećavaju sintezu proteina, povećavaju minutni volumen srca, ubrzavaju razgradnju masti i smanjuju njihovu količinu u telu.
Hormoni štitaste žlezde imaju ključnu ulogu u razvoju nervnog sistema, podstiču budnost, povećavaju osetljivost na različite stimuluse, utiču na osećaj gladi, pamćenje i sposobnost učenja, kao i na normalan emocionalni tonus.
Takođe, imaju važnu reproduktivnu ulogu kod muškarca i žena i na održavanje normalne trudnoće. Utiču na rast i razvoj mozga u fetalnom periodu i tokom prvih godina života. Nedostatak ovih hormona u periodu trudnoće može da dovede do mentalne zaostalosti deteta.
U mnogim delovima sveta pa i kod nas, koncentracija joda u zemlji je niska, što znači da joda nema u dovoljnoj meri ni u vodi ni u hrani. Uglavnom su to planinske oblasti.
Kod osoba sa smanjenom funkcijom štitne žlezde preporučuje se unos sledećih namirnica:
Zbog smanjene funkcije štitne žlezde i usporenog metabolizma, preporučljivo je povećati unos vode u organizam.
Glavni faktor koji utiče na pojavu i razvoj hipotireoidizma je stres, a najbolji način za njegovo smanjenje redovno upražnjavanje fizičkih aktivnosti koje podstiču aktivnost štitne žlezde i ubrzavaju metabolizam. Visok nivo kortizola dovodi do manjeg stvaranja hormona T3.
Pored autoimunog procesa i nedovoljan unos joda putem hrane može uzrokovati hipotireozu. Dejstvo nekih lekova i infektivne bolesti, kao što su fibrozna upala štitaste žlezde, hemohromatoza, sklerodermija, amiloidoza, mogu da uzrokuju hipotireozu.
Gluten iz žitarica se sve češće povezuje sa autoimunim bolestima štitne žlezde. Gluten može da dovede do migrene, umora i gojenja.
Kod osoba sa povećanom funkcijom štitne žlezde preporučuje se povećan unos aminokiselina, proteina i kalcijuma. Takođe, preporučuju su:
Osobama sa povećanom funkcijom štitne žlezde se ne preporučuje boravak na moru, sunčanje, izlaganje visokim temperaturama i aktivno bavljenje sportom, dok se sa druge strane preporučuje boravak na planini, umerena fizička aktivnost i izbegavanje stresnih situacija.
Unos veće količine kafe ima štetno dejstvo na pravilan rad štitne žlezde, jer kafa istovremeno poseduje stimulativni i strumogeni efekat na njenu aktivnost.
Naime, kafa podstiče stvaranje tireoidnih hormona što predstavlja problem u slučaju da je aktivnost štitne žlezde već povećana, dok sa druge strane, otežava apsorpciju joda iz krvotoka što predstavlja problem kad je aktivnost štitne žlezde smanjena.
Kod hiperfunkcije tiroidne žlezde koncentracija šećera u krvi je visoka, slično kao i kod dijabetičara.
Muskulatura creva je previše aktivna, usled čega dolazi do dijareje.
Vitamin C, vitamin E i kompleks B vitamina pozitivno deluju kod ubrzanog dejstva štitne žlezde, jer oni utiču na poboljšanje opšteg funkcionisanja štitne žlezde i takođe utiču na unapređenje imunog sistema.
Hipertireoza je zastupljenija kod žena i može da izazove poremećaj u ovulaciji, neredovan ciklus i teškoće pri začeću ili iznošenju trudnoće. Na problem sa lučenjem štitne žlezde mogu da ukažu nezdrav gubitak težine, slabost, razdražljivost, ubrzan rad srca.
Žene sa hipotireozom mogu da imaju povremeno i slabo menstrualno krvarenje. Pojedine se susreću i sa izostankom ciklusa. Nivo prolaktina, hormona koji stimuliše proizvodnju majčinog mleka nakon porodaja, može da zadrži ovulaciju.
Ukoliko se ne leči, stanje se pogoršava tokom trudnoće. Pored toga što utiče na fetus, može da dovede do dugoročnih problema sa štitnom žlezdom majke, a i kod novorodenčeta u toku života. Hipotireoza se leči hormonima koji funkcionišu identično onim koje proizvodi štitna žlezda. Terapijom se obično poboljšava ili normalizuje nepravilnost u menstrualnom ciklusu, odnosno abnormalnost spermatozoida i erektilna disfunkcija kod muškaraca. Na taj način im se vraća plodnost. Ukoliko hipotireoza proizilazi iz nedostatka joda, lekar će preporučiti suplemente joda kao dodatak ishrani.
mr. ph. medicinske biohemije Šarčević Tamara